Džil Lepor o tehnološkim kompanijama i funkcijama države
Istoričarka sa Harvarda i autorka časopisa The New Yorker Džil Lepor u predstojećoj knjizi The Rise and Fall of the Artificial State tvrdi da privatne tehnološke kompanije sve češće preuzimaju funkcije demokratske države. Ona taj proces naziva „veštačkom državom” i upozorava na vladavinu algoritama, korporacija i mašina, dok kao savremene primere pominje Apple, Facebook, Anthropic, Sama Altmana i Elona Muska.
Lepor pritom izričito odbacuje predstavu da je njena kritika usmerena protiv tehnologije. Njena tema je prenošenje javnih funkcija na privatne aktere bez pristanka građana. Po njenom tumačenju, ranije odluke o uvođenju tehnologije u upravljanje često su bile vođene brzinom, efikasnošću i nižim troškovima, dok se u poslednjih 20 do 25 godina javlja otvorenija ambicija dela tehnološke scene da se prevaziđe okvir nacionalne države.
Od obećanja oslobađanja do korporativnih institucija
Kao važan simbol tog razvoja Lepor navodi Appleovu reklamu za Macintosh iz januara 1984. godine. Spot je koristio orvelovsku sliku totalitarizma, dok je lični računar predstavljen kao alat koji ruši moć velikih centralizovanih računara. Za Lepor je razlika između privlačne reklamne poruke i tvrdnje da tehnologija sama po sebi unapređuje građanstvo ključna: računar može biti koristan alat, ali nije automatski institucija demokratije.
U istu liniju smešta Facebook News, koji je kao odgovor na kritike uspostavio nadzorno telo nalik vrhovnom sudu, kao i Anthropicovo angažovanje moralnog filozofa da napiše „ustav”. Sam Altman je u razgovoru sa Džoom Roganom rekao da bi predsednik zasnovan na veštačkoj inteligenciji bio dobra ideja. Lepor u takvim potezima vidi preuzimanje simbola i uloga koje su ranije pripadale javnim institucijama.
Zašto digitalni „gradski trg” nije biračko telo
Njena analiza Tvitera pokazuje kako poslovni interes i politička upotreba platforme mogu stvoriti pogrešnu predstavu o javnosti. Tviter u početku nije nastupao sa obećanjem da će spasiti demokratiju, ali su ga političari i kampanje koristili za širenje poruka i stalni kontakt s publikom. Kompanija je do 2012. objavila priručnik za političare i kandidate, a platforma je vremenom predstavljana kao gradski trg u džepu.
Lepor ističe da je takva slika bila statistički neodrživa. U vreme tog narativa nalog na Tviteru imao je svaki peti Amerikanac, mnogi ga nisu koristili, a više od 90% političkih objava pisalo je manje od 10% najaktivnijih korisnika. Platforma zato nije predstavljala biračko telo, već naročito politički angažovanu i polarizovanu manjinu. Za političare koji takve objave koriste kao pokazatelj stavova građana, posledica je loša informacija.
Nadzor nad infrastrukturom kao poslovno pitanje
U knjizi Lepor prati i dugu književnu tradiciju upozorenja na svet u kojem mašine postepeno preuzimaju ljudske, pa i državne funkcije. Posebno izdvaja priču The Machine Stops E. M. Forstera iz 1909. godine, u kojoj ljudi žive izolovano, zavisni od sistema koji zadovoljava sve njihove potrebe. Poenta tih priča, u njenom čitanju, nije da svaka tehnološka promena znači napredak, već da napredak treba meriti time da li se život zaista poboljšava.
Praktičan zaključak za kompanije i javni sektor jeste da efikasnost ne sme biti jedini kriterijum kada tehnologija utiče na javne usluge, političku komunikaciju ili izgradnju data centara. Građani traže podatke o energiji, vodi, radnim mestima i lokalnim posledicama. Održiva poslovna odluka zahteva jasnu odgovornost, proverljive informacije i postupak u kojem zajednica može da učestvuje.